MOJ TATA SE RODIO U NEBU

                 zadnja foto našeg tate

Ovaj put ću opisati tatinu smrt. Zadnji dan, jer je 22.02 godišnjica njegovog rođenja u nebu.

Imao je dugo vremena visoki tlak koji ni lijekovi nisu skidali. Ja sam tih dana kupio auto i htio sam da i tata pođe sa mnom i mamom u Svilaj na ruševine. Bio se obrijao i skoro spreman poći, ali onda je odustao. "Ne mogu ", rekao je. Nešto vremena prije bio je otišao u Svilaj sa Markom tetke Matije i to ga je dotuklo. Nije mogao podnijeti toliko boli. Sve što je stvarao cijeli život, postalo je ruševina, pustoš.

Prvi faktor koji ga je dotukao  bijaše Andrijina pogibija na poslu. Prije nego su mu dali vijest o pogibiji, dali su mu injekciju - nemam pojma što, ali je sigurno da nije shvatio dugo vremena što se zapravo desilo.

Od toga se nije nikad oporavio. Klonuo je duhom. 

Dan prije smrti vodio sam ga ljekaru koji mu je dao injekciju za skidanje tlaka koja je on nije htio primiti jer mu je bilo loše kada je istu prvi put primio. Dok smo hodali ruku pod ruku zaustavio se i pitao me je li to traktor jer ga nije vidio a čuo je da prolazi pored.

Navečer je imao gadnu glavobolju i bilo mu je hladno i bez prestanka je molio Zdravo Marijo...

Ujutro me mama zvala i moždani udar ga je već bio pogodio. 

Ukočenom rukom i bez glasa,  nekom vrstom krika, ili bolje rečeno mumljanja pokazivao mi je raspelo, a ja sam otišao zvati hitnu pomoć. Koja je brzo došla i odvezla ga u bolnicu u Požegi gdje je umro oko pet popodne, tek malo iza kada je pristigao brat Anto, koji je u ono vrijeme bio na Trsatu (Rijeka) sa fratrima.

Sahrane je bila dva dana poslije, skupila se brojna rodbina i predvodio ju je bratić vlč. Perica Matanović sa jakšićkim župnikom. Troškove sahrane potpomogla je tetka Ana.

Dugo sam razmišljao o gestu kojim je tata tražio raspelo, križ. U onom momentu nisam shvatio da mu je razapeti Isus važniji od hitne pomoći. Život i znakovi koje sam vidio, doživio, opipao svojim rukama su mi pokazali da je to gola istina.